Stočarstvo u BDP-u poljoprivrede učestvuje sa samo 30 odsto, što je karakteristika najnerazvijenijih zemalja
Izvoz poljoprivrednih dobara iz Srbije ka svetu sve više raste – ove godine premašiće pet milijardi dolara. Tako barem kažu statistika i procene ovogodišnjih spoljnotrgovinskih kretanja. Podaci o izvozu i prihodu od prodaje naše agrarne robe na svetskoj pijaci sve su bolji ali valja imati na umu da najveću zaslugu za to imaju cene poljoprivrednih proizvoda koje su i lane, a i sada, znatno više nego prethodnih godina, i to se ne može upisati kao rezultat agrarne politike koju ova zemlja vodi.
Stara je priča da izvozimo sirovinu, a ne prerađevine koje bi nam donele veću zaradu. I stara su i nova obećanja o tome kako ćemo meso i prerađevine u stotinama hiljada tona prodavati Turskoj, Kini, Rusiji… Istovremeno, stočarstvo je na kolenima, farme se zatvaraju, one koje ostaju imaju male šanse za prosperitet. Koliko je o velikom izvozu u ovom momentu iluzorno govoriti najbolje pokazuje to da bi, ako se govori o ruskom tržištu, proizvođači svinja u Moskvu trebalo dnevno da pošalju 24 šlepera.
Ministar poljoprivrede Branislav Nedimović najavio je još 2019. godine da će se svinjsko meso, mlečni proizvodi, jabuke i kukuruz iz Srbije izvoziti u Kinu. Tada je najavio izvoz svinjskog mesa u iznosu od 50.000 tona u ovu zemlju i i rekao da je to samo polazna osnova o kojoj se priča. On je tada ukazao da u ovom trenutku Srbija proizvodi oko četiri miliona svinja godišnje, a da su kapaciteti dva ili tri puta veći. Međutim, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, ukupna količina izvezenog svinjskog mesa za tu godinu iznosi 18.000 tona.
Iste te godine ukinuta je obavezna vakcinacija protiv klasične kuge svinja, koja se davala više od tri decenije i bila glavna prepreka za izvoz mesa u druge zemlje, posebno u zemlje Evropske unije.
Stočarstvo u kolapsu
No, iako smo dobili dozvolu za izvoz svinjskog i goveđeg mesa, situacija u stočnom fondu je takva da ovu vest nismo dočekali spremni. Mi smo sada na nivou iz 1955. kada smo imali od 2,5 do 2,7 miliona svinja, dok ih je 1984. bilo čak 5,2 miliona. Prazne su nam štale i obori. Nema svinja i nema mesa, kažu uzgajivači stoke. Dodatni problem stvara i pojava virusa afričke kuge, koji onemogućava izvoz živih grla svinja.
„Ministar je požurio da kaže da ćemo mi sada da izvozimo meso, jer treba da prođe barem četiri do sedam godina da bi se obnovio stočni fond, koji je godinama urušavan“, kaže agrarni analitičar Branislav Gulan za Agrosmart i VOICE i dodaje da stočarstvo u Srbiji učestvuje u bruto domaćem proizvodu poljoprivrede sa samo 30 odsto, što je karakteristika najnerazvijenijih zemalja.
Iako je zabeleženo povećanje izvoza svinjskog mesa i očekuje se da će ukupan izvoz tokom 2021. godine porasti četiri odsto, do kraja godine se očekuju i više cene, s obzirom na smanjenje brojnog stanja svinja.
Raj siromašnih
Srbija je 1866. godine na hiljadu stanovnika imala 1.300 svinja, a Amerika je u doba imala između 800 i 900. Bili smo po tome razvijeniji od Amerike koja je danas najveći izvoznik hrane na svetu. Iz Srbije je u svet 1990. godine, kada se raspadala Jugoslavija, izvezeno svinjskog mesa za 762 miliona dolara. Mi smo od izvoznika svinjskog mesa postali njegovi uvoznici, podseća Gulan.
Napominje da smo prošle godine imali rekordan rod kukuruza od osam miliona tona.
„Imamo stoke toliko da nam je dovoljno četiri miliona tona da se pojede i mi se hvalimo kako smo veliki izvoznik kukuruza. Od toga izvozimo tri miliona tona godišnje u Makedoniju, gde ga ona troši za prehranu svinja, koje posle nama prodaje. Mi zapravo izvozimo sirovinu za proizvodnju hrane“.
Što se tiče junećeg mesa tu je još veća kriza. Od devedesetih godina imamo dozvolu za izvoz 8.000 tona „bebi bifa“ (najkvalitetnijeg crvenog junećeg mesa) godišnje, a mi danas izvozimo između 300 i 400 tona, što je oko 10 odsto od ukupne količine koju bismo mogli da izvezemo, smatra Gulan.
Šargarepa dobro ide, potrebna podrška države za nabavku opreme
Proizvodnja šargarepe iz Begeča na godišnjem nivou je više 6.000 tona, a oko 70 do 80 odsto se izveze, od čega se najviše izvozi u susedne zemlje. Iako za sada izvoz šargarepe ide dobro, Goran Zec iz udruženja Begečkih šargarepa kaže za Agrosmart i VOICE da se dešava da nastupe periodi kada bude zastoja u proizvodnji, kao što je to bilo prošle godine.
Povećan je obim prometa repromaterijala, te su im potrebni viljuškari i novi silosi. Iako su više puta učestvovali na konkursima za zadruge i tražili od države sve što im je potrebno, za sada još uvek ništa nisu dobili, rekao je Zec.
Vlada Srbije je ove godine donela odluku o povećanju premije sa sedam na deset dinara za svaki litar mleka, što je rast od 40 odsto. Međutim, stočari kažu da ni sa novom cenom ne mogu da pokriju troškove proizvodnje.
„Cena je niska. Tri godine nismo mogli da nađemo tržište za junad. Ljudi više time neće da se bave. Moj sin ima 28 godina i trenutno u selu nema mlađeg poljoprivrednika. Svi su mladi otišli, čak je i škola zatvorena u selu koje je od Šapca udaljeno 8 kilometara“, rekao je za Agrosmart i VOICE Goran Vasić, proizvođač mleka iz okoline Šapca.
„Što se tiče govedarstva, sam posao je po sebi težak. On traži 365 dana angažovanja, a mladi ljudi neće da se žrtvuju. Kada neko proda zadnju kravu iz štale, taj je više nikad nije kupio niti se ikada više bavio proizvodnjom. Ko se jednom pokupio iz tog posla, više se nije vraćao“, kazao je Vasić i dodao: „Ovde u Mačvi nema junadi. Iz Sandžaka dolaze i ne mogu da nađu ni june ni krave. Praznih kamiona se vraćaju za Novi Pazar, a kamoli za Kosovo. A o Evropi i da ne pričamo“.
Zašto mi nismo Holandija?
Iako mala i gusto naseljena zemlja, koja oskudeva u skoro svakom resursu koji se smatra neophodnim za ozbiljnu poljoprivrednu delatnost, Holandija je jedan od najvećih izvoznika hrane na svetu. Najveći je svetski izvoznik paradajza, krompira i crnog luka, a više od trećine semena kojim se trguje u svetu potiče iz ove zemlje. Jedan od razloga za to je što je holandska vlada dugoročnim i strateškim ulaganjem u rast i razvoj poljoprivrede doprinela tome.
Sa druge strane, kaže se da je naša zemlja toliko plodna da ako posadiš dugme, iznikne ti kaput. Zbog čega onda mi nismo najveći izvoznici hrane, makar u Evropi?
Stručnjaci kažu da je za to tako kriva loša agroekonomska politika i urušavanje sela, kao i monopol velikih firmi.
Jedan od glavnih problem poljoprivrednika i stočara je, kako kažu, taj što monopolisti drže veće proizvođače, a sitniji ne mogu da prežive. „Nemate kome da date i da prodate to, zato što ako ste sitni, veliki vas uguše. Velike firme drže cenu koju sami određuju i ta cena će biti za žito, za soju, za suncokret. Propada izvoz teladi i svinja, jer poljoprivrednici nemaju kome da prodaju i onda gazdinstva propadaju“, žale se poljoprivrednici.
Profesor Miodrag Zec je u dokumentarnom filmu „Ispod zemlje“ objasnio da postoji u fenomenu ekonomije nešto što mi smatramo da je funkcionalno, a to je tržište koje omogućava optimizaciju racionalne upotrebe resursa. Međutim, ono u sebi ima ugrađen mehanizam samodestrukcije, težnje ka monopolu. „I mi, umesto da smo ušli tranzicijom u tržišni sistem, mi nismo izgradili institucije koje drže kostur konkurencije, pa smo ušli u monopol. Mi smo od sitnog seljaštva, sad će biti da je cela Srbija vlasništvo tri čoveka“, rekao je on.
Država da sedne i razgovara s farmerima
„Da bi se nešto rešilo, država mora da sedne sa nama. Da sednu konkretno da čuju konkretne predloge kako to da se poboljša“, rekao je Goran Vasić.
Postojeći stočni fond, i pored nezadovoljavajućeg broja stoke u odnosu na raspoložive poljoprivredne površine, predstavlja značajan razvojni resurs, uz uslov da se sistematski i veoma intenzivno unapređuju genetske osobine stoke, kao i tehnologija i organizacija proizvodnje. Intenziviranje proizvodnje u stočarstvu i povećanje učešća ove delatnosti u strukturi ukupne poljoprivredne proizvodnje može se obezbediti podsticanjem izmene rasnog sastava stoke i povećanjem proizvodnje mesa i mleka po jedinici kapaciteta, kaže za Agrosmart i VOICE agrarni analitičar Vojislav Stanković.
On je optimističan po pitanju izvoza poljoprivrednih proizvoda, kaže da izvozimo u skladu sa mogućnostima ali da je uz povećanje obima i izmenu proizvodne strukture poljoprivredne proizvodnje, uz donošenje i primenu adekvatnih mera poljoprivredne politike, posebno u domenu finansiranja proizvodnje namenjenu izvozu, moguće da u narednih šest do deset godina povećamo izvoz agrara na osam do deset milijardi dolara.
Silvija Stojić (Agrosmart i VOICE)
Napomena: Ovaj tekst je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Stavovi izrečeni u tekstu pripadaju isključivo autorki Silviji Stojić i ne predstavljaju zvaničan stav Evropske unije.